Značenje i definicija: Episteme

Episteme: Značenje i analiza

Uvod u značenje reči “Episteme”

Episteme je pojam koji u filozofiji označava istinsko, provereno i sistematsko znanje. Dakle, kada govorimo o epistemi, mislimo na znanje koje nije slučajno, niti zasnovano na ličnom uverenju, već na sigurnom razumevanju koje može da se objasni i dokaže. U svakodnevnom jeziku reč “znanje” može imati različita značenja – od prostog mišljenja do opširnog razumevanja. Međutim, u filozofiji se episteme odnosi na viši, stroži oblik znanja koji teži objektivnoj istini.
Veoma je važno odmah u startu razumeti da nije svako znanje episteme. Na primer, znati da je napolju hladno jer osećamo vetar je jedno, ali znati uzročno-posledično zašto nastaju vetrovi i hladni talasi – to je primer episteme.

Etimologija reči “Episteme”

Poreklo reči vodi nas u starogrčki jezik. Episteme dolazi od reči ἐπιστήμη (epistḗmē).
Ova složenica se sastoji iz dva dela:

• “Epi” – što znači “na”, “nad”, “preko nečega”, ukazuje na nešto što je iznad običnog.
• “Histemi” – što znači “stajati”, “biti postojan”.

Kada spojimo ova značenja, episteme doslovno znači “ono što čvrsto stoji” ili “stabilno stanje”. Upravo kroz to značenje vidimo da su stari Grci pod epistemom podrazumevali ono znanje koje ima stabilan temelj, koje ne podleže promenama i prolaznim mišljenjima.
Kasnije, kroz filozofsku tradiciju, episteme je sve više označavala oblik znanja koji ima sigurnost i osnovanost, posebno u odnosu na svakodnevna mišljenja (dokse).

“Episteme” kod Platona i Aristotela

Platon i Aristotel, dva najvažnija filozofa antičke Grčke, utemeljili su razumevanje pojma episteme.

Kod Platona episteme ima posebno mesto. Platon pravi jasnu razliku između episteme i dokse. Doksa predstavlja mišljenje, koje može biti tačno ili netačno, ali nema sigurnost. Episteme, s druge strane, znači znanje o večnim, nepromenljivim istinama – idejama.
Za Platona, svet koji vidimo očima nije svet episteme, već svet dokse. Pravo znanje odnosi se na ideje, kao što su ideja dobra, pravde ili lepote, koje ne podležu promenama i prolaznosti.

Kod Aristotela, episteme dobija više “naučnu” dimenziju. Aristotel vidi epistemu kao znanje koje je zasnovano na uzrocima i dokazima. Po njemu, pravo znanje nastaje kada znamo zašto je nešto tako, a ne samo da je tako. U njegovim delima, posebno u Metafizici i Analitikama, episteme je oblik razumevanja koji objašnjava stvarnost kroz logiku, uzročnost i jasne principe.

U najkraćem:

• Platon: episteme = znanje o večnim idejama.
• Aristotel: episteme = naučno, uzročno znanje o svetu.

Razvoj pojma episteme kroz istoriju filozofije

Tokom istorije, pojam episteme nije ostao isti. Filozofi su ga tumačili i nadograđivali kroz različite epohe.

• Srednji vek: Hrišćanski filozofi, kao što je Toma Akvinski, spojili su Aristotelovu ideju episteme sa hrišćanskom teologijom. Znanje o Bogu i svetu viđeno je kao najuzvišeniji oblik episteme, dok su svakodnevna znanja bila manje vrednovana.
• Racionalizam: Filozofi poput Rene Dekarta vraćaju se pojmu sigurnog znanja. Dekart traži apsolutnu sigurnost – poznatu po njegovoj čuvenoj rečenici “Mislim, dakle postojim”. Za racionaliste, episteme je znanje koje proizlazi iz jasnog i nedvosmislenog mišljenja.
• Empirizam: Filozofi poput Džona Loka i Dejvida Hjuma doveli su u pitanje da li pravo znanje može postojati bez oslanjanja na iskustvo. Za njih, znanje je plod opažanja, a ne samo razuma. Tako se koncept episteme počinje širiti i menjati, prilagođavajući se empirijskom metodu.

Kroz ove epohe jasno vidimo kako su različiti filozofi razumeli i razvijali ideju episteme:

• srednji vek: episteme kroz teologiju,
• racionalizam: episteme kroz razum,
• empirizam: episteme kroz iskustvo.

Razlika između “Episteme” i “Doxa”

Razumevanje razlike između episteme i dokse je ključno za shvatanje osnovnih pojmova u filozofiji.

• Episteme: znači provereno, argumentovano i sistematsko znanje.
• Doxa: znači mišljenje, uverenje ili predubeđenje koje nije nužno istinito.

Na primer:

• Ako neko kaže “Sunce izlazi na istoku” i zna da je to posledica rotacije Zemlje – to je episteme.
• Ako neko kaže “Sreća zavisi od bogatstva” samo zato što tako oseća – to je doksa.

Episteme teži istini kroz razumevanje uzroka, dok doksa može biti površna ili slučajna.
Platon je ovu razliku smatrao temeljem za učenje filozofije – dokse treba preispitivati, a težiti epistemi.

U svakodnevnom životu često se oslanjamo na doksu, ali razvoj nauke i filozofije zahteva stalno prelaženje sa dokse na epistemu.

Primeri upotrebe pojma “Episteme”

Da bismo lakše razumeli kako se pojam primenjuje, evo nekoliko primera:

• Matematika: Znanje da je zbir unutrašnjih uglova trougla uvek 180 stepeni je episteme jer je dokazano i važi univerzalno.
• Fizika: Zakon gravitacije, zasnovan na eksperimentima i teorijskim objašnjenjima, predstavlja epistemu.
• Istorija: Analiza dokumenata iz prošlosti prema naučnim metodama daje epistemičko znanje o događajima.
• Društvene nauke: Sociološke teorije koje objašnjavaju pojave na osnovu istraživanja, a ne na osnovu pretpostavki ili osećanja.

Važno je napomenuti da episteme nije samo posedovanje činjenica, već i razumevanje zašto su te činjenice takve.

Zaključak

Episteme je, ukratko, znanje koje ima težinu, stabilnost i osnovanost.
Od Platona i Aristotela, pa sve do savremenih filozofa poput Fukoa, episteme ostaje centralni pojam za razumevanje šta znači “znati” na pravi način.
Razlikovanje episteme od običnog mišljenja pomaže nam da razvijamo kritičko razmišljanje, da preispitujemo svoja uverenja i da težimo istini.
U savremenom svetu, gde se informacije brzo šire i menjaju, razumevanje episteme postaje važnije nego ikada – jer nas uči da razlikujemo znanje od puke pretpostavke.