Rečnikopedija

PRETRAGA

Šta je nehat u krivičnom pravu?

Značenje pojma nehat u krivičnom pravu

U okviru krivičnog prava, važno je razumeti kako se posmatra unutrašnji odnos učinioca prema delu koje je izvršio. Upravo tu se pojavljuje pojam nehata, koji predstavlja jedan od dva osnovna oblika krivice – drugi je umišljaj.

Kada neko postupa sa nehatom, to znači da nije želeo da izazove određenu posledicu, ali se ta posledica ipak dogodila zbog njegove nesavesnosti, nemara ili nepažnje. Ne radi se o planiranju, već o neodgovornom postupanju u situaciji gde je šteta bila moguća, pa čak i verovatna.

Drugim rečima, osoba nije imala nameru da učini štetno delo, ali nije postupila onako kako bi to učinio pažljiv i razuman čovek u istoj situaciji. Dakle, krivica ovde ne leži u nameri, već u propuštanju dužne pažnje.

Ovaj pojam je naročito važan jer se kroz njega razmatra odgovornost za veliki broj dela koja nisu rezultat zle namere, ali su posledice ozbiljne – često čak i tragične. Nehat pravi razliku između nekog ko je, na primer, svesno želeo da nekome nanese štetu i onog ko je bio neoprezan, ali bez zle namere.

Pravni osnov: Šta kaže Krivični zakonik Republike Srbije

Krivični zakonik precizno definiše ovaj oblik krivice u članu 15, koji glasi:

„Krivično delo može biti učinjeno iz nehata samo kad zakon to izričito predviđa.“

Dalje se navodi da postoji dva oblika nehata:

  1. Svesni nehat – kada učinilac zna da može doći do štetne posledice, ali olako veruje da se to neće dogoditi.
  2. Nesvesni nehat – kada učinilac ne zna da može nastupiti štetna posledica, iako je morao i mogao znati.

Ova zakonska formulacija jasno pokazuje da pravo ne traži savršenstvo, ali očekuje minimum odgovornosti i opreza. Drugim rečima, neznanje i nepažnja ne oslobađaju automatski krivice, ako se može dokazati da je osoba mogla da predvidi ishod.

Važno je i to da zakon ne tretira svako nepažljivo ponašanje kao krivično delo. Nehat se uzima u obzir samo onda kada zakon posebno predviđa da se određeno delo može učiniti i bez umišljaja, dakle nehotice.

Ova distinkcija je ključna za sudsku praksu jer sud mora da utvrdi da li je postojala mogućnost predviđanja i sprečavanja štetne posledice, i da li je učinilac ispunjavao dužnost pažnje koju je situacija zahtevala.

Vrste nehata

U srpskom krivičnom pravu razlikuju se dve osnovne vrste nehata, a ta razlika se temelji na stepenu svesnosti učinioca u trenutku kada postupa protivno pravilima opreza.

  1. Svesni nehat
    U ovom slučaju, osoba zna da bi njeno ponašanje moglo izazvati štetnu posledicu, ali olako veruje da se to neće desiti. Drugim rečima, ona svesno prepoznaje rizik, ali ga potcenjuje ili veruje da će ga izbeći.

Na primer, vozač zna da vozi prebrzo u blizini škole, ali veruje da će sve proći bez problema. Ako ipak dođe do nesreće, njegov postupak može biti kvalifikovan kao svesni nehat.

  1. Nesvesni nehat
    Ovde se radi o situaciji u kojoj osoba nije bila svesna opasnosti, ali je trebalo i mogla da bude. Dakle, problem nije u potcenjivanju rizika, već u tome što neko nije koristio pažnju koja se od njega očekuje.

Na primer, lekar ne proverava alergije pacijenta pre davanja terapije, iako to spada u osnovne profesionalne obaveze. Ako pacijent doživi tešku reakciju, moguće je da se postavi pitanje nesvesnog nehata.

Osnovna razlika između ova dva oblika je u tome da li je učinilac znao za opasnost i kako se prema njoj poneo. U oba slučaja, međutim, posledica je neželjena, a ponašanje se ocenjuje kroz prizmu objektivnih standarda pažnje – šta bi učinio razuman i oprezan čovek u istoj situaciji.

Nehat i umišljaj: Suštinske razlike

Da bi se pravilno tumačila krivica u pravnom postupku, mora se napraviti jasna razlika između nehata i umišljaja, jer ona direktno utiče na pravne posledice – pre svega, na visinu i vrstu kazne.

Kod umišljaja, osoba je svesna da čini nešto što je zabranjeno i želi ili pristaje na posledicu. U tom slučaju imamo namerno delovanje.

Kod nehata, s druge strane:

  • posledica nije želela,
  • nije se radilo o svesnoj odluci da se nekome nanese šteta,
  • već o tome da se nije postupilo onako kako bi trebalo.

Pojednostavljeno:

  • Umišljaj: „Znam šta radim i to hoću.“
  • Nehat: „Nisam hteo, ali nisam bio pažljiv.“

Na primer, ako neko baci kamen s mosta sa ciljem da pogodi osobu – to je umišljaj. Ako neko baci kamen ne razmišljajući da može dole neko da prođe i nekoga slučajno povredi – to je nehat.

Ova razlika je ključna jer pravo ne meri samo posledicu, već i svest o toj posledici. U praksi, sud mora da utvrdi unutrašnje stanje svesti učinioca u trenutku izvršenja dela – što nije jednostavan zadatak, i često zavisi od niza dokaza: ponašanja pre i posle dela, iskustva, obrazovanja, zanimanja i okolnosti u kojima se radnja dogodila.

Krivična dela koja se mogu počiniti iz nehata

U krivičnom zakonodavstvu, nisu sva dela predviđena tako da mogu biti učinjena i na ovaj način. Zakon izričito propisuje za koja dela je moguće odgovarati i kada postupanje nije bilo namerno, već posledica nemara ili nesavesnosti.

Najčešće se radi o situacijama u kojima neko obavlja posao, upravlja sredstvom koje može biti opasno po druge, ili propušta dužnu pažnju u svakodnevnom životu. Dela kod kojih je zakonodavac predvideo odgovornost i bez namere uključuju:

  1. Teška dela protiv bezbednosti saobraćaja – Na primer, izazivanje saobraćajne nesreće zbog neprilagođene brzine ili nepoštovanja saobraćajnih propisa. Ovde se posebno često pojavljuje svesni nehat.
  2. Nesavesno lečenje – Kada zdravstveni radnik ne postupi po pravilima struke, a to dovede do pogoršanja zdravlja ili smrti pacijenta. Najčešće je reč o nesvesnom nehatu.
  3. Izazivanje opšte opasnosti – Na primer, paljenje vatre na otvorenom prostoru bez preduzetih mera zaštite, što dovede do požara.
  4. Neobezbeđivanje opasnih sredstava – Ostavljanje oružja, lekova ili mašina bez nadzora, što može dovesti do povrede trećih lica.
  5. Zagađenje životne sredine iz nemara – Kada se ne poštuju propisi o odlaganju opasnog otpada, i to izazove štetne posledice.

Zajedničko ovim delima je da nisu rezultat namere, ali šteta nastaje jer je neko zanemario oprez koji se očekuje. Zakon prepoznaje društvenu opasnost takvih dela, pa ih posebno reguliše.

Odgovornost i sankcije kod nehata

Kada se utvrdi da je neko postupao bez potrebne pažnje i time izazvao štetnu posledicu, on može krivično odgovarati, ali se ta odgovornost kvalifikuje blaže nego kod umišljaja. Zakon prepoznaje razliku u težini krivice i to se vidi u kaznenim merama.

Osnovne karakteristike odgovornosti u ovakvim slučajevima su:

  1. Kazne su blaže – Za većinu dela, zakon predviđa niže kaznene okvire kada je delo učinjeno iz nehata. Na primer, za izazivanje smrti iz nehata kazna može biti niža nego za isto delo učinjeno s namerom.
  2. Olakšavajuće okolnosti imaju veću težinu – Sud će pri odmjeravanju kazne uzeti u obzir činjenicu da učinilac nije imao zlu nameru, da mu je žao, da se radilo o trenutku nepažnje, i slično.
  3. Moguće je izbeći zatvor – U nekim slučajevima, posebno ako nema ranijih prestupa i ako postoji pokajanje, sud može izreći uslovnu kaznu, rad u javnom interesu ili novčanu kaznu.
  4. U nekim situacijama nema odgovornosti – Ako se utvrdi da učinilac nije mogao predvideti posledicu, niti da se od njega moglo očekivati da to učini, odgovornost se isključuje. To se stručno naziva isključenje krivice.

U praksi, veoma je važno da sud proceni da li je osoba imala dužnost pažnje, da li je ona bila objektivno ostvariva, i da li je povreda te pažnje dovela do štetne posledice.

Zakon, dakle, ne kažnjava svakog ko učini grešku. Kažnjava se onaj ko napravi grešku koja je mogla i morala biti izbegnuta, a čije su posledice ozbiljne i društveno opasne.

Značaj nehata u sudskoj praksi

U sudskom postupku, jedno od najtežih pitanja jeste utvrditi unutrašnji odnos učinioca prema posledici koju je izazvao. Drugim rečima – kako dokazati da se neko ponašao nemarno, a ne namerno?

Kod nehata, tužilaštvo i sud ne mogu da se oslone na direktne dokaze volje, kao kod umišljaja, jer ovde ne postoji namera. Umesto toga, analiziraju se sve okolnosti koje ukazuju na to kako se osoba ponašala, šta je znala, šta je mogla da predvidi i kako je trebalo da postupi.

Najčešći dokazi koji se uzimaju u obzir:

  1. Svedočenja o ponašanju pre i posle događaja – Kako se učinilac ponašao neposredno pre nastanka štetne posledice? Da li je bio uznemiren, oprezan, razuman?
  2. Veštačenja – U saobraćajnim nesrećama ili slučajevima nesavesnog lečenja, sud koristi mišljenje stručnjaka da bi utvrdio da li je učinilac postupio protivno pravilima struke ili opšteprihvaćenim standardima.
  3. Procena ličnih sposobnosti učinioca – Da li je osoba imala obrazovanje, iskustvo i sposobnost da prepozna opasnost? Na primer, više se očekuje od profesionalnog vozača nego od početnika.
  4. Okolnosti konkretnog slučaja – Vreme, mesto, složenost situacije i svi faktori koji mogu uticati na to da li je posledicu bilo moguće predvideti i sprečiti.

Sud mora da odluči da li je konkretna osoba u datom trenutku preduzela sve što je bilo razumno očekivati. Ne ocenjuje se idealna savršenost, već pažnja koju bi prosečna osoba imala u istoj situaciji.

U praksi se često javljaju sporovi oko toga da li je uopšte došlo do nehata, ili je u pitanju nesrećan slučaj bez krivice. Upravo zato je utvrđivanje nehata jedan od najkompleksnijih zadataka u krivičnom postupku.

Zaključak

Razumevanje ovog pojma ima ključnu ulogu kako za pravnike, tako i za sve građane. On nas uči da nismo odgovorni samo kada svesno učinimo zlo, već i kada zbog nepažnje ili nemara prouzrokujemo štetu. Pravna norma time štiti društvo od posledica neopreznog ponašanja i podseća nas na obavezu odgovornosti u svakodnevnim postupcima.

Ono što pravni sistem pokušava da uradi jeste da napravi ravnotežu: da ne kazni čoveka koji nije mogao znati šta će se desiti, ali i da ne pusti bez odgovornosti onoga ko je očigledno postupao nesavesno.

Kada se govori o krivičnoj odgovornosti, nije dovoljno reći „nisam hteo“. Postavlja se pitanje: Da li si mogao znati? Da li si trebalo da postupiš drugačije? Odgovori na ta pitanja često prave razliku između slobode i kazne.