Šopenhauer i njegovo pesimističko viđenje sveta
Arthur Schopenhauer bio je nemački filozof koji je svet posmatrao na krajnje realističan, ali istovremeno mračan način. Za njega, život nije skladna priča o napretku i sreći, već neprekidna borba, vođena slepom silom koju je nazvao “volja”. On je tvrdio da ljudsko postojanje nije usmereno ka nekom višem cilju, već da nas vodi unutrašnji poriv koji nikada ne može biti potpuno zadovoljen.
Njegovo najpoznatije delo, Svet kao volja i predstava, objašnjava kako ljudi ne doživljavaju stvarnost onakvom kakva ona zaista jeste. Sve što vidimo i razumemo oblikovano je našim umom, dok iza svega stoji sirova sila volje, koja ne poznaje mir.
Jednostavnije rečeno, ako ikada osetite da vam nešto fali, da želite više novca, moći, ljubavi ili priznanja, a čim to dobijete, ponovo osećate prazninu i težnju ka nečem drugom – upravo taj osećaj je ključan za razumevanje njegove filozofije. On smatra da je taj osećaj univerzalan i da nikada ne prestaje.
Postavlja se pitanje – ako smo stalno u trci za nečim što nikada ne možemo zaista imati, zar to ne znači da je ceo život jedna velika patnja? Da li je moguće pronaći izlaz iz tog kruga? Pre nego što dođemo do odgovora, potrebno je da razumemo šta stoji u osnovi ove ideje.
Volja kao pokretačka sila univerzuma i izvor ljudske patnje
Da bismo razumeli Šopenhauerov pesimizam, moramo se vratiti na osnovni princip njegove filozofije – volju. On je tvrdio da sve u prirodi, od prostih organizama do složenih ljudskih društava, funkcioniše pod uticajem iste sile.
- Volja nije svesna ni racionalna
Volja nije nešto što možemo kontrolisati ili razumeti u potpunosti. To je instinkt, primarna sila koja tera svaku živu stvar da se kreće, jede, razmnožava i bori za opstanak. Na primer, biljka raste ka svetlosti i vodi, životinje love plen, a ljudi žele bogatstvo, moć ili ljubav – ali niko od njih zapravo ne bira te želje. - Volja je nezasita
Glavni problem sa voljom je to što nikada nije zadovoljna. Kada dobijemo ono što želimo, osećaj ispunjenja je privremen, jer ubrzo želimo nešto novo. Zamislite da ste dugo želeli neki skup predmet – automobil, telefon, odeću. Onog trenutka kada ga dobijete, užitak traje kratko, a zatim se javlja nova želja. - Patnja je osnovno stanje života
Po Šopenhaueru, postoji jasan obrazac:- Dok ne dobijemo ono što želimo – patimo zbog nedostatka.
- Kada to dobijemo – kratko smo zadovoljni.
- Ubrzo nakon toga – ponovo osećamo prazninu i počinjemo da težimo nečemu drugom.
Tako dolazimo do njegovog zaključka: život nije stanje sreće, već neprekidne frustracije i jurenja za iluzijama.
- Primer iz svakodnevnog života
Najbolji primer za ovu ideju može se videti u ljubavnim odnosima. Ljudi često osećaju snažnu potrebu da budu sa nekim, idealizuju partnera i veruju da će pronaći potpunu sreću kada budu zajedno. Međutim, kada se želja ostvari, javlja se realnost – nesuglasice, problemi, rutina. A onda umesto zadovoljenja dolazi nova težnja – ili želja za slobodom, ili težnja za nečim novim. - Cilj prirode nije sreća, već nastavak egzistencije
Šopenhauer je smatrao da priroda ne mari za individualnu sreću. Njena jedina briga je održavanje života. Zato ljudi osećaju želju za reprodukcijom, moći ili preživljavanjem – ali nikada ne dolaze do konačne sreće. Sreća je samo kratka pauza između dve patnje.
Da li umetnost i filozofija mogu da pruže utehu?
Ako život zaista jeste neprekidna potraga koja ne donosi trajno zadovoljstvo, postavlja se pitanje – da li postoji način da se oslobodimo te patnje? Šopenhauer je smatrao da je jedan od retkih izlaza iz tog začaranog kruga upravo umetnost.
On je verovao da umetnost ima moć da nas izvuče iz svakodnevnih briga i da nam pruži trenutak oslobođenja od želja i težnji. Ključni razlog leži u tome što umetnost ne služi praktičnoj svrsi, već nam omogućava da sagledamo život izvan naših ličnih potreba.
Umetnost kao beg od volje
U običnom životu, svaka radnja je motivisana nekim ciljem – želimo hranu jer smo gladni, želimo novac jer nam omogućava sigurnost, težimo ljubavi jer želimo emocionalno ispunjenje. Međutim, kada posmatramo umetničko delo, mi se ne nalazimo u ulozi onoga koji nešto želi, već samo posmatramo i doživljavamo.
Na primer:
- Kada gledamo sliku pejzaža, ne razmišljamo o tome šta možemo dobiti od te planine ili reke – jednostavno ih doživljavamo u svojoj čistoj formi.
- Kada slušamo muziku, ne tražimo u njoj korist – dozvoljavamo da nas preplavi njen tok.
U tim trenucima, mi nismo vođeni željama i potrebama. Na trenutak izlazimo iz sopstvenog egoističnog pogleda na svet i sagledavamo stvari bez interesa. To je za Šopenhauera bila najveća vrednost umetnosti – mogućnost da se makar na kratko oslobodimo pritiska svakodnevnog života.
Muzika – najčistiji oblik umetnosti
Među svim umetnostima, muzika je imala posebno mesto u njegovom sistemu. Za razliku od slikarstva ili književnosti, koje samo prikazuju svet, muzika se bavi samom suštinom ljudske egzistencije.
Jedan od razloga zašto muzika ima moć da nas duboko pogodi jeste to što ne zavisi od konkretnih slika ili priča – ona direktno komunicira sa našim emocijama. Dok nas slika ili roman podsećaju na stvarni svet, muzika nas odvodi izvan njega.
Filozofija kao put razumevanja
Umetnost je pružala privremeni beg od svakodnevne patnje, ali ona nije bila trajno rešenje. Drugi način na koji čovek može postići unutrašnju ravnotežu, po Šopenhaueru, jeste kroz filozofsko razumevanje prirode stvarnosti.
Kada jednom shvatimo da su sve naše težnje samo deo veće sile koju ne možemo kontrolisati, možemo ih posmatrati sa distance. Drugim rečima, filozofija nas ne oslobađa same patnje, ali nas uči kako da je prihvatimo.
Primer iz svakodnevnog života: Zamislimo osobu koja stalno oseća frustraciju jer ne postiže ono što želi. Ako razume mehanizme koji stoje iza te frustracije, može da prestane da se opterećuje i da pronađe drugačiji odnos prema životu. Umesto da se neprestano žali zbog neuspeha, može da prihvati da je život takav kakav jeste i da pronađe unutrašnju smirenost.
Poređenje sa drugim filozofima: Šopenhauer vs. Niče i stoici
Šopenhauerova filozofija često se poredi sa učenjima drugih mislioca koji su se bavili pitanjem ljudske sudbine i načina na koji se može pronaći smirenost u svetu koji nije uvek naklonjen pojedincu.
Niče kao kritičar pesimizma
Fridrih Niče je u potpunosti odbacio Šopenhauerov pesimizam. Smatrao je da je njegovo viđenje života previše pasivno i da je čovek sposoban da prevaziđe patnju ne kroz beg, već kroz stvaranje sopstvene vrednosti i smisla.
Niče je tvrdio da je ključ ljudske snage u prihvatanju života u njegovoj punoj formi – uključujući i bol. Umesto da beži od njega kroz umetnost ili kontemplaciju, čovek bi trebalo da postane kreator sopstvene sudbine.
Primer: Dok bi Šopenhauer rekao da je najbolji način za izbegavanje patnje povlačenje iz sveta, Niče bi tvrdio da je bol deo života i da ga treba prihvatiti kao izazov koji nas jača.
Stoici – suprotstavljanje sudbini sa smirenjem
Stoicizam, kao filozofska škola, zauzima srednji stav između Šopenhauerovog pesimizma i Ničeove ideje snage. Stoici su verovali da je svet nepredvidiv i da patnja dolazi iz naše unutrašnje reakcije na događaje, a ne iz samih događaja.
Njihov glavni princip bio je da ne možemo kontrolisati spoljne okolnosti, ali možemo kontrolisati sopstveni stav prema njima.
Primer: Ako osoba izgubi posao, Šopenhauer bi rekao da je to dokaz da život neprestano donosi razočaranja. Niče bi rekao da je to prilika za rast i dokaz snage volje. Stoici bi tvrdili da je gubitak posla neutralan događaj – njegova težina zavisi od toga kako ga mi doživljavamo
Da li je život zaista samo patnja?
Kada govorimo o ljudskom postojanju, ne možemo ignorisati činjenicu da je patnja deo života. Međutim, postavlja se pitanje – da li je ona zaista njegova suština? Da li postoji nešto što bi moglo doneti smisao ili makar ublažiti taj neprestani osećaj nezadovoljstva?
Šopenhauer je smatrao da je život ispunjen neprekidnom žudnjom i borbom, ali nije tvrdio da su svi ljudi podjednako pogođeni time. U određenim okolnostima moguće je ublažiti težinu postojanja, ali je važno razumeti kako.
Postoje različiti stepeni patnje
Ne osećaju svi ljudi patnju na isti način, a razlika dolazi iz dva glavna izvora:
- Sposobnost razumevanja života – Oni koji razumeju mehanizam ljudskih želja mogu lakše pronaći unutrašnji mir.
- Stepen vezanosti za materijalne ciljeve – Ljudi koji veruju da će ih spoljašnji uspeh učiniti trajno srećnima često prolaze kroz najveća razočaranja.
Sreća kao iluzija
Šopenhauer je smatrao da je sreća zapravo samo odsustvo bola, a ne nešto što može postojati kao trajno stanje. Drugim rečima, mi se ne osećamo srećnima kada smo zadovoljni, već samo kada izbegnemo patnju.
Primer iz svakodnevnog života: Ako vas boli zub i onda bol prestane, osećaćete olakšanje i prijatnost. Ali to ne znači da ste postali srećniji nego pre nego što je bol počela – samo ste se vratili u prethodno stanje neutralnosti.
Ovo je razlog zbog kog ljudi koji imaju sve materijalno često ne osećaju zadovoljstvo – jer njihov um traži novu želju čim prethodna bude ispunjena.
Da li postoji izlaz iz patnje?
Šopenhauer nije bio potpuno pesimističan u smislu da je verovao da ne postoji nikakav način da se patnja ublaži. Iako ne možemo u potpunosti pobeći od nje, postoje putevi koji mogu smanjiti njen intenzitet:
- Umetnost i filozofija, kao što je već objašnjeno, pomažu čoveku da se privremeno oslobodi težnji.
- Odricanje od neumorne jurnjave za užitkom može doneti unutrašnji mir.
- Prihvatanje realnosti, umesto stalne borbe protiv nje, može smanjiti osećaj frustracije.
Ono što ostaje kao ključno pitanje jeste – kako se pojedinac može nositi sa životom ako su svi ovi zaključci tačni?
Kako se suočiti sa životom u svetlu Šopenhauerove misli?
Ako prihvatimo da je ljudsko postojanje neprekidna borba, kako onda treba živeti? Šopenhauer nije nudio jednostavne odgovore, ali je dao nekoliko smernica koje mogu pomoći pojedincu da pronađe put do unutrašnje ravnoteže.
Promena perspektive
Prvi korak ka prihvatanju života jeste razumevanje da sreća nije trajno stanje. Umesto da čovek traži konstantno zadovoljstvo, može promeniti način na koji posmatra stvari i učiti kako da se distancira od sopstvenih želja.
Na primer, umesto da neprestano teži novom uspehu, može posmatrati život kao niz trenutaka koji dolaze i prolaze, bez prevelike vezanosti za ishod.
Oslobađanje od iluzija
Ljudi često veruju da će ih nešto spoljašnje učiniti trajno srećnima – novac, moć, ljubav, priznanje. Međutim, kada se oslobodimo te iluzije, prestajemo da jurimo za nečim što nikada ne može doneti trajno ispunjenje.
Primer: Neko ko je ubeđen da će ga kupovina luksuznog automobila učiniti srećnim, ubrzo shvati da se oseća isto kao i pre. Kada osoba nauči da ne pridaje preveliki značaj tim iluzijama, može postati zadovoljnija samim procesom života, a ne stalnim očekivanjem nagrade.
Prihvatanje prolaznosti
Jedna od najvećih zabluda jeste verovanje da nešto može trajati zauvek. Šopenhauer je naglašavao prolaznost svega – i bola i zadovoljstva. Kada čovek prihvati da su sve stvari privremene, manje će se vezivati za trenutne frustracije.
Primer iz prirode: Talasi na moru se neprestano kreću, smenjujući se između uspona i padova. Tako je i sa ljudskim iskustvom – ne postoji stalna sreća, ali ni večna patnja.
Savremena primena njegovih ideja
Iako je živeo u 19. veku, njegovi zaključci su primenjivi i danas. U današnjem društvu, koje je opsednuto postignućima i neprestanim rastom, njegovi uvidi mogu pomoći u razumevanju zašto ljudi osećaju hronično nezadovoljstvo uprkos materijalnom obilju.
Na kraju, ključno pitanje ostaje: Da li ćemo pokušati da pronađemo sreću tamo gde je nema, ili ćemo naučiti da prihvatimo život onakvim kakav jeste, sa svim njegovim nesavršenostima?
Šopenhauerov odgovor bio bi jasan – smisao nije u trci za srećom, već u sposobnosti da razumemo prirodu ljudskog postojanja i da se nosimo s njom na način koji nas oslobađa iluzija.
Komentariši