Ko je to: Baba Roga (Babaroga)?

Uvod: Ko (ili šta) je Baba Roga?

U narodnoj tradiciji mnogih slovenskih naroda, posebno na Balkanu, postoji lik kojim su roditelji vekovima plašili decu – to je strašna starica iz mraka, poznata kao Baba Roga. Ona se ne pojavljuje iz zabave niti je prisutna u vedrim pričama – njen dolazak je uvek znak da je dete bilo nevaljalo, neposlušno ili da je ostalo budno kada ne bi smelo.

Zamišljena kao biće koje vreba iz senke, Baba Roga često “dolazi” noću, kada se ugaše svetla, ili se “krije” ispod kreveta, u ormanu, iza vrata. Njen zadatak nije da povredi dete, već da ga natera na poslušnost – da legne na vreme, da ne plače bez razloga, da ne upire prstom u druge, da ne ide samo u mrak.

U tom smislu, ona je mnogo više od izmišljene spodobe – ona je deo jednog šireg sistema vaspitanja kroz bajke i strah, kakav je bio uobičajen u prošlim vremenima.

Poreklo i etimologija

Pojam se sastoji iz dve reči: “baba” i “roga”. Reč “baba” u srpskom jeziku označava stariju ženu, najčešće baku, ali i svaku staricu, često i u prenesenom značenju. U narodnim bajkama i predanjima, lik babe može imati dvostruku ulogu – može biti i mudra i zaštitnička, ali i strašna i zla, što zavisi od konteksta priče.

Drugi deo izraza, “roga”, najverovatnije dolazi od reči “rog”, što simbolički ukazuje na demonske ili natprirodne osobine. Rogovi se u narodnoj ikonografiji često vezuju za đavolska bića, što dodatno pojačava predstavu o zloći i opasnosti ovog lika.

Zanimljivo je da slične složenice postoje i u drugim slovenskim jezicima. Na primer:

• u ruskoj mitologiji imamo Babu Jagu, vešticu koja živi u kući na kokošijim nogama.
• u češkom jeziku postoji izraz bába pod peřinou (baka ispod jorgana), što je lokalna verzija zastrašivanja dece.

Dakle, iako se izraz razlikuje od regiona do regiona, koreni su isti – strah od nepoznatog, mračnog, i starog, sabijen u jednu arhetipsku figuru.

Lik i simbolika u narodnim predanjima

U narodnim pričama, Baba Roga se gotovo uvek pojavljuje kao stara, zgrčena žena ružnog izgleda. Ima dugu kosu, često raščupanu, zakrivljen nos, neuredne nokte, i ponekad rogove ili životinjske osobine. Živi daleko od ljudi – u pećinama, planinama, ili duboko u šumi.

Njen izgled i ponašanje nisu slučajni. Svaki detalj ima simboličnu vrednost:

• Starost simbolizuje prolaznost i mudrost, ali i zaboravljenu stranu života koju deca ne razumeju.
• Izolovanost ukazuje na društvenu marginalizaciju onih koji ne pripadaju većini.
• Ružnoća podseća da ono što nije lepo ne mora biti bezopasno – u tradicionalnoj svesti, spoljašnjost često odražava unutrašnje osobine.

Međutim, lik Baba Roge nije isključivo negativan. U nekim pričama, ona ne otima ili kažnjava decu, već ih iskušava – traži od njih mudrost, hrabrost, poštovanje. Ako prođu njene testove, dobijaju nagradu, često u obliku znanja, predmeta moći ili spasenja. U tom smislu, ona nije samo “čudovište ispod kreveta” već i čuvarica praga između detinjstva i zrelosti.

Pedagoška funkcija straha

U tradicionalnom vaspitanju, posebno u selima i konzervativnijim sredinama, odrasli su često koristili figure iz bajki kako bi uticali na ponašanje dece. Umesto da se oslanjaju na objašnjenja, upozorenja su često imala formu upozorenja: „Ako ne budeš dobar, doći će ona i odneseće te.“ Takva praksa imala je cilj da kod dece izazove strah i poslušnost.

Na prvi pogled, to može izgledati kao jednostavan metod – strah pokreće reakciju i dete brzo menja ponašanje. Međutim, ovaj način ima posledice:

• može izazvati trajne strahove od mraka, zatvorenih prostora ili starijih ljudi;
• dete ne uči zašto je neko ponašanje loše, već ga izbegava zbog kazne;
• razvija osećaj nepoverenja u odrasle, jer pretnje nisu zasnovane na stvarnosti.

Ipak, u doba kada nije bilo savremenih psiholoških saznanja, ovakve metode su bile deo kolektivnog iskustva. Danas, savremena pedagogija zagovara razumevanje i komunikaciju, a ne zastrašivanje. Zato se i likovi iz narodnih priča danas reinterpretiraju više kao simboli, a manje kao pretnje.

Varijante i slične figure u drugim kulturama

Zastrašujući likovi koji se koriste u vaspitavanju dece nisu karakteristični samo za balkanske narode. Mnoge kulture imaju slične figure koje obavljaju sličnu funkciju – da zaplaše, opomenu i upozore. Neki od najpoznatijih primera uključuju:

• Baba Jaga (Rusija, Ukrajina): Stara veštica koja živi u šumi, u kući na kokošijim nogama. Može biti i opasna i mudra, u zavisnosti od priče.
• Krampus (Alpski region): Rogato biće koje dolazi uz Svetog Nikolu, ali za razliku od njega, on nosi štap i kazni neposlušnu decu.
• Boogeyman (Engleski svet): Neodređeni entitet koji vreba decu koja se loše ponašaju. Nema tačan izgled, što ga čini još strašnijim.
• El Coco (Španija, Latinska Amerika): Biće koje „uzima decu koja ne spavaju“ – često se spominje pred spavanje.

U svim ovim verzijama postoji nekoliko zajedničkih osobina:

• pojavljuju se kada dete nije pod kontrolom;
• dolaze iz nepoznatog (šuma, noć, senka);
• često imaju nadprirodne osobine ili neobičan izgled.

Razlike u detaljima proizlaze iz lokalne tradicije, religije i istorijskih uticaja, ali osnovna ideja ostaje ista – svaka kultura ima potrebu da simbolički označi granicu između bezbednog ponašanja i nepoželjnog.

U savremenoj kulturi

U današnje vreme, strah se više ne koristi na isti način kao nekada. Figure iz narodnih bajki su se transformisale – često više nisu predstavljene kao čista pretnja, već kao složeniji likovi sa sopstvenom pričom i emocijama. To je naročito vidljivo u filmovima, knjigama i crtanim serijama.

Na primer:

• u nekim savremenim bajkama, „strašna baba“ se pokazuje kao osoba koja je nekada bila nepravedno odbačena;
• u horor žanru, takvi likovi se koriste kao metafora za zaboravljene traume ili porodične tajne;
• u animiranim serijama za decu, često su prikazani kroz humor, što deci omogućava da se sa strahom suoče na bezbedan način.

Ova promena u prikazivanju ima svoju ulogu – današnje društvo sve više teži da decu uči kroz razumevanje, a ne kroz strah. Likovi koji su nekada služili da zaplaše, sada se koriste da objasne složenije pojmove: neprihvatanje, različitost, starost, izolaciju.

U tom smislu, iako je promenila oblik, simbolika ostaje. I dalje postoji potreba da deca kroz priče razumeju šta znači biti pažljiv, šta znači granica, i kako se nositi sa onim što ih plaši – ali danas na mnogo humaniji način.

Psihološka i simbolička interpretacija

U savremenoj psihologiji i simbolici, ovakvi likovi se ne tumače bukvalno, već kao odraz određenih unutrašnjih osećanja i arhetipova. U tom kontekstu, pomenuti strašni lik može predstavljati arhetip senke, kako ga definiše psiholog Karl Gustav Jung.

Senka je sve ono što osoba potiskuje – strahovi, agresija, nepoznate želje, stid. Kada se ta senka ne integriše, ona se projektuje na spoljne likove, često u obliku mitskih figura. Zbog toga ovakve predstave i dalje žive, čak i kada znamo da su izmišljene – jer one predstavljaju ono što još nismo razumeli u sebi.

Postoji i simboličko tumačenje koje dolazi iz feminističke perspektive. Lik stare žene koja plaši, kažnjava, uzima – može se videti kao reakcija patrijarhalnog društva na snažnu, samostalnu, nekontrolisanu žensku figuru. Umesto da bude mudra savetnica, ona biva prikazana kao opasna i čudovišna. Time se potiskuje ženska moć i nezavisnost, posebno u kasnijoj životnoj dobi.

Dakle, ovakav lik ne govori samo o strahu – on govori i o odnosu prema starosti, prema ženskom autoritetu, prema nesvesnom. U tom smislu, priča nije više namenjena samo deci – ona otkriva mnogo i o društvu koje ju je stvorilo.

Zanimljivosti i manje poznate činjenice

Iako se mnogi sećaju ovakvih priča iz detinjstva, postoji niz zanimljivih detalja koji nisu široko poznati:

1. U različitim krajevima nosi različita imena. Negde je nazivaju „strašna baba“, negde „babaroga“, a ponegde čak ima i sopstvenu mitološku biografiju.
2. Postoje i muške verzije. U nekim krajevima, priče govore o starcu koji se pojavljuje noću, iako mnogo ređe nego o ženi.
3. U nekim legendama ima nadljudske moći. Može da leti, menja oblik, vidi kroz zidove ili čuje šta deca šapuću.
4. Nije uvek zla. U pojedinim bajkama dolazi kao iskušenje, ali i kao neko ko može da pomogne ako se zadobije njeno poverenje.
5. Uloga u ritualima. U nekim selima, posebno u prošlosti, postojali su običaji gde se lik ove figure igrao uoči praznika, često u funkciji pročišćenja ili zastrašivanja duhova.

Ove činjenice pokazuju da je ovaj lik mnogo složeniji nego što izgleda na prvi pogled. On nije samo deo priče za decu, već i deo šireg folklornog, psihološkog i društvenog sistema.

Zašto je i dalje važna?

Iako živimo u vremenu interneta i naučnog objašnjenja sveta, ovakve priče nisu nestale. Naprotiv, one se i dalje prenose, često u drugačijem obliku. Pojavljuju se u crtaćima, filmovima, pa i u šalama i parodijama. Zašto?

Zato što ovakvi likovi predstavljaju unutrašnje granice – između poznatog i nepoznatog, dobra i zla, sigurnog i opasnog. Deca, kroz ovakve priče, uče da svet nije uvek bezbedan, ali da se strah može savladati. Takođe, uče se da svako ponašanje ima posledicu.

Ovaj simbol ostaje važan i zbog toga što nas podseća na moć pripovedanja. Jedna jednostavna priča može ostaviti trag za ceo život – ne zato što je tačna, već zato što u njoj prepoznajemo univerzalne teme.

U vremenu kada se često traže brza rešenja i instant zabava, ovakvi likovi podsećaju na stariji način prenošenja znanja – kroz priču, simbol, iskustvo. I upravo zato, i dalje imaju svoje mesto u kulturi.