Šta je umišljaj u krivičnom pravu?

Značenje pojma “umišljaj” u krivičnopravnom smislu

U okviru krivičnog prava, svaki prestup se sastoji iz dva osnovna elementa: objektivnog i subjektivnog. Objektivni element je ono što se dogodilo – radnja, posledica, uzročna veza. Subjektivni element se odnosi na stanje svesti i volje učinioca u trenutku izvršenja dela. Tu dolazimo do pojma koji ovde obrađujemo.

Pojam o kom govorimo predstavlja najviši stepen krivične odgovornosti. Kada neko postupa sa svešću o tome šta radi i želi posledicu koju njegovo ponašanje može izazvati, kaže se da postupa sa punim znanjem i voljom. Dakle, osoba zna da određena radnja može dovesti do zabranjene posledice – i to joj nije prepreka, već ponekad i cilj.

Za razliku od nehata, gde neko ne želi ni ne predviđa štetnu posledicu (ili je predviđa, ali veruje da će je izbeći), u ovom slučaju učinilac ide ka toj posledici sa određenim stepenom volje.

Važno je razumeti da se ovde ne meri samo ponašanje, već se ulazi u unutrašnji svet učinioca – u njegovu svest, znanje i nameru. Bez postojanja tog unutrašnjeg odnosa prema delu, nema ni najstrožeg oblika krivice.

Zakonodavna definicija umišljaja (član 15 KZ RS)

U srpskom Krivičnom zakoniku, ovaj pojam je precizno definisan u članu 15, koji glasi:

“Krivično delo je učinjeno sa umišljajem kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje (direktni umišljaj), ili kada je bio svestan da može da učini delo i pristao na to (eventualni umišljaj).”

Ova zakonska definicija uvodi dve važne situacije:

1. Direktni umišljaj – kada je neko znao šta radi i to želeo. Na primer, ako neko puca u drugog sa ciljem da ga ubije.
2. Eventualni umišljaj – kada neko zna da njegovo ponašanje može izazvati posledicu, ali ga to ne odvraća. Na primer, vozač koji juri kroz naseljeno mesto zna da može pregaziti pešaka, ali vozi i dalje punom brzinom, pristajući na moguću posledicu.

Kroz ovaj član zakonodavac nam poručuje: nije svaka namera jednaka, ali postoje različiti oblici svesti i pristanka na posledicu koji podležu istoj krivičnoj odgovornosti.

Ova norma je osnova za sve kasnije pravne analize u sudskim postupcima, jer se upravo na osnovu nje razmatra da li je neko postupao sa punom svešću i voljom – i samim tim, snosi punu pravnu odgovornost.

Vrste umišljaja: direktni i eventualni

U pravu razlikujemo dve osnovne vrste umišljaja, koje se razlikuju po stepenu svesti i volje učinioca u trenutku izvršenja dela.

1. Direktni umišljaj (lat. dolus directus)
   Ovaj oblik postoji kada osoba zna šta radi i želi da to postigne. Dakle, postoji puna svest o radnji i željena posledica. Ovo je klasičan oblik namere.
   Na primer: ako neko uđe u stan druge osobe i uzme predmet koji nije njegov, sa idejom da ga prisvoji – on zna da je to tuđe i upravo to želi da učini. U slučaju teškog nasilja, ako neko puca iz pištolja u drugog s ciljem da ga usmrti, reč je o direktnoj nameri.
2. Eventualni umišljaj (lat. dolus eventualis)
   Ovaj oblik postoji kada osoba ne želi posledicu, ali zna da može da nastupi i pristaje na to. Drugim rečima, učinilac nije nužno imao cilj da izazove posledicu, ali ga mogućnost ne odvraća – prihvata rizik.
   Na primer: neko baca kamen u masu ljudi, znajući da može nekoga da povredi – i ne odustaje od tog čina. To je prihvatanje mogućnosti, bez protivljenja mogućoj šteti.

Granica između eventualnog umišljaja i nehata ponekad je tanka, ali ključ je u pristanku na moguću štetnu posledicu. Kod nehata, neko veruje da će izbeći štetu; kod eventualnog umišljaja, neko zna da može da se desi – i to ga ne zaustavlja.

Umišljaj u praksi: kako se utvrđuje?

Jedno od najvažnijih pitanja u pravosuđu je kako dokazati da je neko delovao sa umišljajem. Ne postoji instrument koji meri nečiju nameru, zato se zaključak izvodi na osnovu okolnosti konkretnog slučaja.

Sud procenjuje više faktora:

1. Način izvršenja dela – Ako je delo izvršeno sa preciznošću i bez znakova nepažnje, može se zaključiti da je postojala volja.
2. Izjave i ponašanje pre, tokom i posle dela – Na primer, pretnje, planiranje, nabavka sredstva izvršenja ili bekstvo sa lica mesta mogu ukazivati na svesnu odluku.
3. Zdravstveno i mentalno stanje – Utvrđuje se da li je osoba bila sposobna da shvati značaj svog postupanja.
4. Odnos prema žrtvi ili posledici – Da li je postojao motiv ili razlog koji bi mogao ukazivati na nameru.

Posebno je važno razumeti da se ne traži priznanje učinioca. U većini slučajeva, odluka suda se temelji na logičkom zaključivanju – šta bi prosečna razumna osoba znala i želela u datoj situaciji, pa se to poredi sa ponašanjem optuženog.

Na kraju, pitanje umišljaja je uvek pitanje procene, koje zahteva pažljivo ispitivanje svih činjenica i okolnosti. Uloga suda je da na osnovu toga zaključi – da li je osoba svesno i voljno išla ka posledici, ili ne.

Umišljaj i težina krivične odgovornosti

Postojanje umišljaja ima direktan uticaj na to kako sud ocenjuje krivičnu odgovornost nekog lica. Pravo razlikuje prestupe prema stepenu krivice – a umišljaj predstavlja najviši nivo.

Osoba koja postupa svesno i želi posledicu, snosi punu krivičnu odgovornost. To znači da je njeno ponašanje teže u moralnom i pravnom smislu od ponašanja osobe koja postupa iz nehata, tj. nepažnje. Sud to uzima u obzir prilikom određivanja kazne.

Nekoliko ključnih posledica proističe iz postojanja umišljaja:

1. Teža kazna – Dela učinjena sa umišljajem obično podležu višim kaznama u odnosu na ista dela učinjena iz nehata.
2. Ograničen prostor za olakšavajuće okolnosti – Kada je namera jasna, sud će teže ublažiti kaznu, jer smatra da je učinilac imao punu svest o štetnosti svog postupka.
3. Uticaj na kvalifikaciju dela – Neki oblici krivičnih dela (npr. ubistvo) zahtevaju postojanje umišljaja kao uslov za njihovo postojanje. Bez njega, delo bi moglo biti kvalifikovano kao manje teško (npr. ubistvo iz nehata).

U praksi to znači da, na primer, smrt koja je posledica saobraćajne nesreće može biti tretirana kao teško delo ako je dokazano da je vozač prihvatio rizik i vozio uprkos tome. Ako ne postoji umišljaj, kazna može biti znatno niža.

Razumevanje ove razlike je ključno za pravično izricanje kazni i razlikovanje između nehata, nepažnje i pune svesne odluke da se postupi protivno zakonu.

Primeri iz sudske prakse u Srbiji

Da bi se što bolje razumeo ovaj pojam, korisno je osvrnuti se na konkretne slučajeve iz sudske prakse. U stvarnim situacijama, granica između umišljaja i nehata nije uvek jasna, pa je praksa dobar vodič za razumevanje.

Primer 1: Saobraćajna nesreća sa smrtnim ishodom
Vozač, koji je već bio osuđivan za prebrzu vožnju, svesno vozi 140 km/h kroz naseljeno mesto. Tom prilikom udara pešaka na pešačkom prelazu. Sud je utvrdio da je vozač znao da može izazvati smrtonosnu posledicu i nije učinio ništa da to spreči. Zaključeno je da se radi o eventualnom umišljaju. Osuđen je za teško delo protiv bezbednosti saobraćaja sa umišljajem.

Primer 2: Nasilje u porodici
U jednom slučaju, suprug je u više navrata pretio ženi da će je ubiti, a potom ju je jedne večeri tukao i usmrtio udarcem u glavu. Iako je tvrdio da to nije želeo, svedoci i prethodno ponašanje pokazali su da je njegova volja bila usmerena ka nanošenju teške povrede. Sud je zaključio da se radi o direktnom umišljaju.

Primer 3: Podmetanje požara
Osoba je zapalila automobil u blizini zgrade, znajući da postoji opasnost od širenja vatre. Vatra je zahvatila deo zgrade i povredila stanare. Iako nije želeo da povredi ljude, znao je za mogućnost i pristao na rizik. Sud je ustanovio eventualni umišljaj.

Ovi primeri pokazuju kako se ponašanje i okolnosti tumače da bi se utvrdilo da li je počinilac delovao svesno i sa prihvatanjem posledica. U svakom od primera, razlika između nehata i umišljaja određuje i vrstu dela i visinu kazne.

Umišljaj i težina krivične odgovornosti

Postupanje sa umišljajem uvek nosi veću težinu u krivičnopravnom smislu od postupanja iz nehata. Kada sud utvrdi da je neko delovao svesno, sa znanjem i voljom da izazove određenu posledicu – to znači da osoba snosi punu pravnu i moralnu odgovornost.

Za razliku od nehata, koji se može desiti iz nepažnje, nepromišljenosti ili neznanja, umišljaj podrazumeva svesnu odluku da se prekrši zakon ili da se prihvati rizik nastupanja štetne posledice. Zbog toga su i sankcije u ovakvim slučajevima strože.

U praksi, postojanje umišljaja utiče na:

1. Kvalifikaciju dela – Neka krivična dela, poput ubistva ili silovanja, po zakonu zahtevaju postojanje umišljaja. Bez toga, delo se ne može pravno kvalifikovati kao takvo.
2. Visinu kazne – Sudovi dosuđuju oštrije kazne kada utvrde da je učinilac znao za posledicu i želeo je ili prihvatio njen rizik.
3. Ocenjivanje olakšavajućih i otežavajućih okolnosti – U slučaju umišljaja, sud manje uzima u obzir olakšavajuće okolnosti jer smatra da je svestan izbor učinioca posebno društveno opasan.

Drugim rečima, što je veća svest i namera da se nešto učini – to je veća i odgovornost.

Zašto je razumevanje umišljaja ključno?

Pojam umišljaja nije samo teorijska kategorija – on je osnov razgraničenja između teškog i lakšeg oblika krivične odgovornosti. Razumevanje šta znači kada neko postupa svesno i sa namerom, a kada to čini iz nepažnje, presudno je za pravično suđenje.

Bez pravilne ocene svesti i volje učinioca, sud ne može doneti ni pravednu presudu. Umišljaj je ključan da bi se utvrdilo:

• da li je delo namerno, ili slučajno nastalo,
• da li postoji moralna krivica, a ne samo formalna odgovornost,
• da li učinilac treba da snosi punu kaznu ili blažu meru.

Zato svaki pravnik, student i sudija mora do detalja razumeti ovaj pojam – jer od njega često zavisi i razlika između zatvora i uslovne kazne, pa čak i između ubistva i nesrećnog slučaja.